BLOG ZA PRIRODU I DRUŠTVO: Знамените личности нашег краја

Светозар Милетић је рођен у Мошорину, Шајкашка (Бачка) 22. фебруара 1826. године, као најстарији од седморо деце, у сиромашној породици. Отац Симеон - Сима, чизмар, порекло води од Милете Завишића из Костајнице, а мајка Теодосија Тода Тодора, рођена Рајић, потиче

из Баваништа.

Основну школу похађао је у родном месту и био "први ђак". Образовање је наставио у батаљонском средишту у Тителу, у немачкој школи. Отац га је одвео у Нови Сад да га упише на неки занат, али када су свратили код познаника земљака, десио се преокрет. Адвокат Арон Малетин када је видео школско сведочанство са одличним успехом из 17 предмета, убедио је Симу да одустане од плана. Уместо на занат, сина уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду. У споменици њеној је остало забележено да је Светозар „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“ (Јован Хаџић).

По положеној матури, уписује се, 1844. године на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислава) где се укључује у рад српске ђачке дружине, која броји 40 чланова и која делује под утицајем свесловенских идеја. Они издају часопис Српски соко, у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове. .

По окончању школовања, прелази на студије у Пешту, 1848. године, где га затиче почетак бурних догађаја – грађанских револуција које су те и наредне године потресле Европу. Његове колеге га оптужују да је велеиздајник који жели да доведе Русе у Угарску, а како се тих дана Србима не гарантује безбедност у Пешти и Будиму, Милетић се враћа у Шајкашку. Уз пут у сваком месту удара у сва црквена звона, и шири револуционарно расположење међу Србима.

Одмах по доласку одлази у Чуруг и Надаљ, где агитује против одласка Срба-Шајкаша на фронт у Италију. Народ га штити од хапшења, а он преко Сремских Карловаца одлази у Београд, где покушава да утиче на српску владу да крене у рат против Турака, те да тако, започне опште српски устанак на Балкану. Српска влада, међутим, на ово није могла да пристане.

Светозар Милетић је од 1861. године почасни члан Матице српске. Године 1864, Милетић је веома ангажован и код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад. Постаје те 1864. године Светозар члан матичиног Књижевног одељења, па убрзо и њен потпредседник

Године 1866, покреће као власник и издавач, политичке новине Заставу – најзначајнији и најутицајнији лист код Срба у Аустро-угарској, он је са кратким прекидима, њен дугогодишњи уредник, али и аутор огромног броја непроцењиво вредних текстова.

__________________________________________________________________________________

Милева Марић-Ајнштајн

(Тител, Аустроугарска, 19. децембар 1875 — Цирих, Швајцарска, 4. август 1948) је била српска математичарка, прва жена Алберта Ајнштајна.

Рођена у богатој породици у Тителу у Бачкој. Тител је у то време био командно место дела Војне границе Хабзбуршке монархије, у којој је све до 1976. деловао Шајкашки батаљон, на ратним лађама шајкама, које су пловиле Тисом и Дунавом.

Мајка Марија Ружић (1846–1935) била је из тителске добростојеће породице, а отац Милош Марић (1846–1922), родом из Каћа је био нижи официр Аустроугарске војске, наредник Шајкашког батаљона.

Често је мењала места у којима стицала образовање. Основну четворогодишњу школу је завршила у Руми. У први разред је уписана 1881. Сва четири разреда је завршила са одличним успехом. Школовање је наставила у 1886. у Вишој женској гимназији у Новом Саду. Из свих предмета је имала одличне оцене. И све разреде је положила такође са одличним успехом, једина је имала врхунске оцене из математике („рачунства”) и физике. Матурирала 1890. У Сремској Митровици.Од 1890. похађала Краљевску српску школу у Шапцу.

У лето 1896. уписала је летњи семестар Медицинског факултета на Универзитету у Цириху. У октобру се пребацила на Државну политехничку школу на студије математике и физике. Била је тек пета жена која је примљена у ову школу. Уписала се на студије математике и физике као једина и најстарија жена у групи.

Мада је одувек било доказа о Милевином извесном научном доприносу, у открићима која су приписивана једино Алберту, њен лик је временом падао у заборав. Неки кругови блиски Алберту су негирали било какав њен допринос у науци. Овај ставе први је променио совјетски научник Абрам Јофе. Он је 1955. тврдио да је у редакцији имао прилике да види оригинале научних радова који су 1905. године објављени у часопису „Analan der Fisik” као Албертови радови, и да су они носили потпис „Einstein-Marity”.

________________________________________________________________________________

Исидора Секулић

(Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) је била српска књижевница, академик и прва жена члан Српске академије наука и уметности.

Рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Титела. Родитељи су јој били Данило и Љубица, а браћа Предраг и Димитрије. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године. После тога радила је у Шапцу (1909-1912) и Београду. Докторирала је 1922. године и била је први председник Удружења писаца Србије.

До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.

Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.

Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.